Izveštaj o poseti selu Jabuka - Žene u crnom


„Ništa nam ne treba samo da imamo slobodu“
- Izveštaj o poseti selu Jabuka –

Sanjam..

Sanjam...
Da jednog dana na crvenim planinama Džordžije
Sinovi i ćerke robova
I sinovi i ćerke robovlasnika
Sednu zajedno
Za stolom bratstva i sestrinstva.
Sanjam...
Da jednog dana moje četvoro dece
Žive u zemlji
U kojoj neće biti cenjeni
Po boji kože
Već po tome kakvi su ljudi.

(Martin Luter King, 1929-1968, SAD, borac protiv rasne segregacije, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1964.godine)

Aktivistkinje i aktivisti nevladinih organizacija Praxis, YUCOM, Beogradski centar za ljudska prava, Banatska romska ženska mreža, Civil Right Defenders, Rekonstrukcija ženski fond i Žene u crnom, umetnici Rena Raedle i Vladan Jeremić i nezavisni aktivista za ljudska prava Rastko Pocesta su 30.jula 2010.godine posetili selo Jabuka kod Pančeva, čije je romsko stanovništvo živi u uslovima potpune izolacije od početka juna ove godine, kada je u tom mestu došlo do rasno zasnovanih napada na Rome.

Naime, 10.juna je, nakon ubistva D. S. (17), dečaka srpske nacionalnosti, koje je izvršio njegov vršnjak, dečak romske nacionalnosti B. J., počele su „protestne šetnje“, koje su prerasle u nasilje i širenje rasne mržnje prema Romima, koje je nesmetano trajalo dva dana. Tek trećeg dana je došlo do reakcije državnih organa, opštine i policije. Nakon takvog isksutva potpune nezaštićenosti, strah od novog nasilja i nepoverenje romskih žitelja Jabuke u institucije su potpuno opravdani i razumljivi.

Zastrašuje činjenica da se, uprkos umirujućim izjavama organa vlasti, do danas stanje nije promenilo. Oni koji bi trebalo da ih štite ne priznaju njihov strah i poriču postojanje bilo kakve opasnosti. Međutim, u razgovoru sa romskim porodicama u Jabuci, saznale/li smo sledeće:

„Noću nas je najviše strah“...

Porodice Roma i dalje žive u strahu od novih napada, u uslovima ograničene slobode kretanja, bezmalo kućnog pritvora, prepušteni sami sebi. Uvredljive parole poput „Majku vam jebem cigansku“ i pozivi na linč uzvikuju im se u prolazu, a grafiti poput „Ubi Cigana“ povremeno se javljaju na ulicama Jabuke i na internet sajtovima, izazivajući opravdan strah od novog nasilja. Osećanje straha je toliko da je novonastalo stanje, po rečima jedne od sagovornica, „gore nego rat“. Od desetog juna, mladi Romi i Romkinje nemaju socijalni život, ne izlaze u diskoteke a žene oklevaju kada kreću po hleb.

Noći su i dalje izvor velikog straha: „Sedimo zajedno, tek posle dva noću idemo na spavanje, držimo strah jedni drugima. Sad smo zajedno samo mi Romi...“ Krajnja nesigurnost i stres izazvali su to da sve žene sa kojima smo razgovarale/li svakodnevno piju sredstva za umirenje.

Majka dečaka koji je izvršio ubistvo kaže: „ja moga imam, al’ ona, žena, njenog nema. Ja nju nemam šta da pitam, ona mene, jadna, ima“. Roditelji dečaka koji je izvršio ubistvo do danas ne spavaju u selu, uredno su prijavili dve telefonske pretnje SUP-u, ali krivci nisu otkriveni.

„Kad čuju da smo iz Jabuke, niko nam ne da posao“

Posebna diskriminacija se vrši na polju radnih prava. Ljudi gube poslove i ne uspevaju da nađu nove, izgubivši mogućnost da prehrane svoje porodice. Mladi otac šestoro maloletne dece kaže da se ne usuđuje da ode van Jabuke i potraži posao, jer se plaši da svoju porodicu ostavi bez zaštite.

„...ako krene u septembru u prvi razred, pa ja ima da spavam ispred te škole...“

Roditelji sa kojima smo razgovarali svedoče da se plaše da šalju svoju decu na popravne ispite, a kako se bliži prvi septembar, taj se strah povećava. Ovakva situacija može samo da pogorša ionako katastrofalno stanje romske populacije u obrazovnom sistemu. Po podacima iz 2009.godine, u Srbiji je oko 80% Roma funkcionalno nepismeno (ne zna da čita i piše), 13% njih završi osnovnu školu, 7% srednju a samo između 0,1% i 0,3% ima visoko obrazovanje. Romkinje su, među diskriminisanim ženama, u najtežem položaju.

...“gore nego rat“ – nastavak rata drugačijim sredstvima

Drugi grafiti u selu, poput „Tadiću, imaš parcelu pored Đinđića“ i „Legija – srpski sinovi“ svedoče o kontinuumu nasilja i o tome da je poslednje u nizu nasilja samo konsekvenca nasilja prema različitima koje se dešavalo u poslednjih dvadeset godina. U klimi mržnje, straha i nepoverenja, represija društva je veća od represije države. Situacija u Jabuci je posledica rasprostranjene kulture poricanja i nepriznavanja činjenica. Za nasilje se ne krive počinioci već žrtve, kao i oni koji su nasilje denuncirali i javno obznanili. Žena koja je otišla po pijaću vodu u park napadnuta je jer je govorila u medijima: „Kako si sad došla po vodu a kažeš da si ugrožena...“

„Ja vam garantujem životom da Romi nisu ugroženi... jedu čajne kobasice i ne idu na posao...“

Umesto da se ukaže na diskriminaciju kojoj je izloženo romsko stanovništvo Jabuke, čak i od predstavnika lokalne samouprave Jovan Lazarevski, člana Saveta Mesne zajednice Jabuka, čule/li smo da Žene u crnom i druge nevladine organizacije „tumaraju po selu i kvare odlične dobrosusedske odnose“.Upravo zbog takvog stava podsećamo predstavnike institucija da stanje na terenu pokazuje suprotno – da više od 45 dana, uprkos atmosferi nesigurnosti i straha, sa romskim porodicama u Jabuci nije razgovarao niko od predstavnika državnih institucija. Među stanovništvom Jabuke, po rečima ljudi sa kojima smo razgovarali, ne postoje više nikakvi odnosi, Romi žive u potpunoj izolaciji, tako da je, u najmanju ruku, drsko optuživati civilno društvo za rušenje dobrosusedskih odnosa.

„Meni je zbog dece, ovo će da traje sto godina...da prodam ovo i da idem odavde“

U isto vreme, sve osobe sa kojima smo razgovarale/li, razmišljaju o tome da prodaju svoje kuće i presele se iz Jabuke. Žene su nam rekle sledeće: „Radila sam za ovo što imam, nekom je to grobnica a meni je raj, al dođe mi sve da prodam...“ .

U selu će se 2. avgusta održati seoska slava Sveti Ilija a Romima je, od strane predstavnika milicije, preporučeno da ostanu u svojim kućama, i „da ne provociraju“, a mi se pitamo čime. Samim svojim postojanjem? Majka sa kojom smo razgovarale živi iza kapije visoke 3 metra, a u naredna dva dana, do te slave, svu će svoju ušteđevinu dati da bi porodici svog sina, za koju smatra da „zaslužuje“ veću sigurnost od nje, koja je već stara, kupiti kapiju od 5 metara, da bi se osigurala pred predstojeće „slavlje“.

Borba za ljudska prava manjina zavisi od većinske grupe, a to smo mi, zato na nama leži odgovornost da ovakve stvari sprečimo. Kao aktivistkinje i aktivisti civilnog društva ne samo da denunciramo diskriminaciju, mi se borimo protiv njenog poricanja, preduzimamo konkretne akcije i stvaramo prostor za svedočenje o iskustvima straha onih koji nemaju mogućnost da se čuju.

Izveštaj su, na osnovu beležaka sa sastanka svih koji su bile/li u Jabuci, sastavile/li Goran Lazin, Miloš Urošević, Nataša Lambić i Staša Zajović, za Žene u crnom

U Beogradu, 30. jula 2010.godine

Copyright, Odbor za ljudska prava Negotin