Ljudska prava posle 5. oktobra - I dalje izražene predrasude

Profesor Vojin Dimitrijević, direktor je Beogradskog centra za ljudska prava, osnovanog 1995. godine. Centar je do danas prerastao u jednu od najznačajnijih nevladinih organizacija u Srbiji. Od 1998. godine, Beogradski centar objavljuje godišnje izveštaje o stanju ljudskih prava u Srbiji (ranije SRJ i SCG).

Direktor Beogradskog centra za ljudskih prava, profesor Vojin Dimitrijević, smatra da posle petooktobarskih promena ideja ljudskih prava pobedila, ali da su na polju tumačenja i primene do izražaja došle mnogobrojne neprevaziđene predrasude.

B92: Činjenica je da nisu rasvetljeni svi, pa ni neki od najtežih zločina počinjenih u Srbiji pre 5. X 2000. Takođe, nije malo onih koji smatraju da se Srbija nije na pravi način suočila sa ratnim zločinima počinjenim u njeno ime. Mislite li je istorijska neminovnost da je rasvetljavanje i suočavanje toliko dugotrajan proces, ili se sa tim već do sada moglo raskrstiti?

Vojin Dimitrijević: Poslednja decenija XX veka u Srbiji se na žalost slobodno sme nazvati zločinačkom. Ne samo što su Srbija i srpstvo služili kao izgovor psihopatima i avanturistima da zadovoljavaju svoje najružnije nagone već je nad celom tom nepodopštinom bdilo i krdo tzv. intelektualaca koji su takve postupke pravdali i zapravo bili “ubice za pisaćim stolom“.

Poznate su teškoće koje su imali svi koji su pokušali da spasu čast naroda time što će podržati suđenja protiv onih pojedinaca koju su prekršili i tada važeće međunarodne i unutrašnje propise. Propaganda je, međutim, bila toliko jaka da je i danas Haški tribunal za većinu omrznuta institucija, iako sudi i nesrbima.

U senci zanosa rata i ubijanja u Srbiji su stradali i domaći državljani srpske nacionalnosti. Zanimljivo je i tužno što ni ta dela nisu dovoljno istražena i što za njih niko nije u potpunosti odgovarao. Čak i kada je kažnjen neposredni izvršilac, nalogodavci obično nisu.

Reč je, kao što znate, o Dadi Vujasinović, Slavku Ćuruviji, Ivanu Stamboliću i drugima, kao npr. sudiji Nebojši Simeunoviću, koji se navodno ubio pred 5. oktobar 2000, a pre toga vodio vrlo osetljive istrage, uključujući i onu protiv tadašnjeg opozicionara Borisa Tadića, ali i u nerazjašnjenim slučajevima kakvo su ubistvo generala Stojičića – Badže, saveznog ministra Pavla Bulatovića i pada na Surčin ruskog aviona, koji je satima kružio nad Beogradom i za koji se nikad nije saznalo šta je nosio i kamo je leteo.

A koliko je tek onih koji su manje slavni! Oni su žrtve kulture nasilja koja je u devedesetim ustoličena.

Podsetiću na mladog Dušana Jovanovića, koji je 1997. ubijen samo zato što je Rom, na poznatog glumca Dragana Maksimovića, koga su 2000. na smrt isprebijali jer su mislili da je Rom, na Dejana Nebrigića, stradalog 1999. u Pančevu posle niza pretnji koje je dobijao kao gej i mirovni aktivista, pri čemu je ovo drugo izgleda više smetalo istražnom sudiji, koji je verovao da su svi mirovnjaci plaćenici inostranstva, na Živorada Šiškovića, šezdesetogodišnjeg bokserskog trenera, koji je 2002, izgubio život pri pokušaju da nekog Kineza zaštiti od navijačke rulje kojoj je smetao kao rasno različit.

Isto tako, nije uspeo pokušaj lustracije, tj. mere kojom bi se najveći kršitelji ljudskih prava privremeno udaljili od važnih javnih poslova. Ovoj su se meri čak i podsmevali lažno je predstavljajući kao nezakonit krivični progon.

Što se tiče izbegavanja odgovornosti za žrtve drugih nacionalnosti, odgovor je istorijski poznat: vrlo je teško pomiriti se s tim da je neko od “tvojih“ bio zločinac pa se pribegava jednom vrlo suptilnom mehanizmu poricanja. Tome pomažu mediji, pa čak i udžbenici istorije.

Mnogi mnoge stvari ne znaju jer im to nikada nije rečeno ili se prave da ne znaju, što je ljudski razumljivo, ali je još gore. Odbijanje da se povedu postupci protiv osumnjičenih za zločine u samoj Srbiji može se samo objasniti time što je naše sudstvo “žmurilo na desno oko“. To pokazuje i ravnodušnost prema napadima na novinare, kao što su slučajevi Dejana Anastasijevića, Brankice Stanković i Teofila Pančića.

B92: Šta je Vaš utisak, kako su na odlučnost države da štiti prava svojih građana uticale različite “prirodne” i “neprirodne” koalicije i kohabitacije?

Vojin Dimitrijević: U koalicijama skoro redovno ima nekih vrlo primitivnih sastojaka i sumnjivih partnera.

Postoji s jedne strane želja da se zaposle ili obogate politički prijatelji, prirodna u jednom siromašnom društvu. S druge strane je to želja da se isti takvi zaštite.

U polarizovanom društvu koje dovodi do stvaranja nategnutih koalicija s mnogo članica, čak i najmanje stranke, s najmanje biračke podrške, imaju mogućnost da stave u zaklon “svoje ljude“.

B92: Čini se da se glasovi koji tvrde da su ljudska prava “inostrana izmišljotina” s vremena na vreme pojačavaju, a nekada izgleda kao da je javnost oguglala na napade na manjinske grupe, novinare, strane državljane… Ako možemo govoriti kao o društvu u celini, koliko smo za ovih deset godina uspeli da usvojimo ideju o zaštiti osnovnih ljudskih prava?

Vojin Dimitrijević: Na apstraktan način, izgleda da je sama ideja o ljudskim pravima pobedila. Niko se ne usuđuje da bude protiv ljudskih prava kao takvih. Kako je to svojevremeno napisao Larošfuko, licemerje je danak koji porok plaća vrlini. Čak i novi ustav od 2006. godine, pun drugih mana, sadrži pristojnu glavu o ljudskim pravima.

Sve se, međutim, premešta na polje tumačenja i primene. I tu dolaze do izražaja mnogobrojne neprevaziđene predrasude. One postoje kod velikog broja ljudi i prenose se i na državne organe, pa i sudove. Prosto rečeno: misli se da su ljudska prava naša prava, da su za nas, za našu grupu, naš narod, ali ne i za druge, a Drugi su svi stranci, naročito oni s kojima smo bili u sukobu ili koji nam se još od komunističkih vremena predstavljaju kao neprijatelji i suparnici. Tu naravno spadaju i ljudi drukčije seksualne orijentacije: homofobija je stav koji se prihvata i koji podržavaju i političari a još uvek se pravda zastarelim shvatanjima o tome da su seksualno drukčija ljudska bića grešnici ili bolesnici, umesto da se shvati da oni za svoja obeležja i prirodu ne snose odgovornost.

Pravog današnjeg neprijatelja ljudskih prava prepoznaćete po tome što tome što tvrdi da takvih prava “ima suviše“, da ih uživa previše ljudi “koji ih zloupotrebljavaju“. Naravno, oni ne znaju ili neće da znaju da svi zakoni i ugovori o ljudskim pravima zabranjuju zloupotrebu ljudskih prava i predviđaju niz mogućnosti da se ona ograniče. Jedno od dozvoljenih ograničenja postoji zato da bi se ugled drugih ljudi štitio od govora mržnje i kleveta – to je zapravo ograničenje koje protivnici ljudskih prava u Srbiji nikako ne vole da poštuju.

B92: Od kada su građani Srbije dobili pristup Evropskom sudu za ljudska prava, broj tužbi koje su podnete protiv države Srbije nije zanemarljiv. Možemo li to pripisati “srpskom mentalitetu” tužakanja, ili Srbija i dalje ume da bude država nejednakih?

Vojin Dimitrijević: Građani Srbije se u tom pogledu ne razlikuju mnogo od građana ostalih postkomunističkih zemalja.

Ima mnogo tipično “socijalističkih“ problema koji sada izbijaju na videlo, kao što su teškoće u vezi s denacionalizacijom. Recimo, stanarsko pravo u drugim zemljama nikada nije bilo predmet svojine pa sudije u Strazburu teško razumeju zašto se ljudi spore s državom oko stana za koji plaćaju kiriju.

Mnogi predmeti stižu pred Evropski sud zato što domaće sudstvo nije dovoljan filter pa kršenja propušta, na štetu stranaka pa i same države. Sporost sudova i odnos organa vlasti prema građanima kao podanicima takođe je u pozadini mnogih žalbi.

Ono što me pak zapanjuje jeste da se naši sugrađani mnogo više žale na povredu imovinskih prava a da su spremni da trpe mnogo teže zloupotrebe druge vrste, kao što su policijska brutalnost, blagost prema nasilnicima, diskriminacija prema ženama itd.

B92: Srbija je nakon 5. X 2000. krenula putem evropskih integracija, što je i tokom čitave decenije ostala zvanična politika. Šta vidite kao glavnu opasnost ili prepreku u budućnosti na tom putu?

Vojin Dimitrijević: Ima mnogo moćnih ljudi, koji nisu mnogo vidljivi i nisu uvek u vlasti, kojima ulaženje u jedan uređen i kontrolisan sistem privređivanja nikako ne odgovara.

Oni se u svom otporu oslanjaju na vrlo rasprostranjenu ksenofobiju, koju su naši najveći nacionalisti zapravo nasledili od staljinista, mada se predstavljaju ko njihovi najveći antikomunisti. Prepredene šićarđije, koje je baš briga za srpstvo i pravoslavlje, isturaju takve nacionaliste na političku i društvenu arenu da bi vikali kako nećemo da slušamo strance, kako znamo svoj put, kako treba s Kinom i nesvrstanima itd.

Meni su tu najzanimljiviji oni koje nazivam šovinističkim antiglobalistima: oni tvrde da je odnekud srpski nacionalizam vid borbe protiv zala svetskog kapitalizma!

Copyright, Odbor za ljudska prava Negotin